Осман-бег осјечки и Павличевић Лука 0001    Ниђе зоре ни сабаха нејма, 0002    нит Даница помолила лица, 0003    до сабаха четири сахата. 0004    Подранио Осјек Осман-беже, 0005    у Осјеку граду бијеломе, 0006    на бијелој од камена кули. 0007    Беже пије кахву у одаји, 0008    а прољева сузе од очију. 0009    Двори бега тридесет момака, 0010    не смије га нитко упитати, 0011    што бег рони сузе од очију. 0012    Беже плака таман до сабаха. 0013    Кад је сабах зора запучила, 0014    скочи беже те сабах клањаше. 0015    Опет сједе у своју одају. 0016    У то доба сунце огријало, 0017    бег погледа пољем зеленијем, 0018    ал’ се пољем магла натурила, 0019    а из магле ниче коњениче 0020    на зекану коњу коснатоме, 0021    вас у срми и у чисту злату, 0022    љепше момче од сваке дјевојке, 0023    плахо ћера под собом зекана. 0024    Све га беже гледо са пенџера, 0025    па је беже окренуо главу, 0026    па слугама оде бесједити: 0027    „Ето пољем момка на зекану, 0028    ја га, бели, познати не могу, 0029    сађ’те доље под бијелу кулу, 0030    па ћете му на селам станути. 0031    Прифатите момка и зекана, 0032    извед’те га мени у одају.” 0033    Слуге сашле пред демир-капију 0034    те су момку стали на селаму. 0035    Момак дође па им селам викну, 0036    слуге су му селам префатиле, 0037    узеше га за бијеле руке, 0038    извели га уз бијелу кулу, 0039    увели га бегу у одају. 0040    Момак бегу турски селам викну, 0041    па му момак полетио руци, 0042    пољуби га у скут и у руку. 0043    Осман-бег је момка дохватио 0044    десном руком за бијелу руку, 0045    посади га себи уз кољено, 0046    па га слуге ћурком прегрнуше, 0047    велики му чибук препалише. 0048    Па пита га Осјек Осман-беже: 0049    „Младо момче, отклен те имамо, 0050    отклен ли си, од кога си града?” 0051    А вели му момак лакрдију: 0052    „Чујеш мене, Осјек Осман-беже, 0053    кад ме питаш, да ти право кажем. 0054    Имао си сестру у Будиму, 0055    сестра ти је свијет мијенила, 0056    ја остао од годину дана, 0057    туђе су ме мајке отхраниле, 0058    љепо су ми име надјенули: 0059    мене Силић Јусуф-агом вичу. 0060    О дајиџа, Осјек Осман-беже, 0061    зар ти мене познати не можеш?” 0062    Кад Осман-бег зачу лакрдију, 0063    па сестрића међу очи љуби. 0064    Све он гледа пољем зеленијем, 0065    очи баца на земљу маџарску. 0066    Пита њега Силић Јусуф-ага: 0067    „Мој дајиџа, силан Осман-беже, 0068    што прољеваш сузе од очију, 0069    очи тураш на земљу маџарску, 0070    на чем ти је жао остануло, 0071    на кака ли града, јал’ паланку, 0072    јал’ на твога кака душманина? 0073    Али жалиш, гдје си остарио, 0074    те си, беже, мејдан оставио?” 0075    А вели му силан Осман-беже: 0076    „Мој сестрићу, Силић Јусуф-ага! 0077    Знаш ли, синко, мореш ли памтити, 0078    када мене ситан ферман дође 0079    од Стамбола, града бијелога, 0080    од нашега цара честитога, 0081    да сам везир над седам везира 0082    и на двадест и три алај-бега? 0083    Па прифатих царева фермана, 0084    а ја, синко, сједох на везирство, 0085    ваља мени цара послушати. 0086    Па ја судих три мјесеца дана, 0087    док ево ти другог татарина, 0088    од Стамбола, града бијелога, 0089    донесе ми другога фермана. 0090    Ја сам, синко, ферман проучио, 0091    што ми ферман из Стамбола пише: 0092    „Чујеш мене, силан Осман-беже, 0093    ти си везир у Осјеку граду, 0094    ето теби турали фермана, 0095    покупи ми порез и хараче 0096    по свој Босни и по Херцеговини, 0097    и покупи по равној Крајини 0098    све хараче од седам година, 0099    а пореза од љета четири, 0100    па ми новце до Стамбола спреми.” 0101    Ох, мој синко, Силић Јусуф-ага, 0102    ваља, сине, цара послушати. 0103    Па ја одох купити харача 0104    по свој Босни и Херцеговини, 0105    и покупих по бутум Крајини, 0106    па саставих новце у Осјеку, 0107    таман новца стотину товара. 0108    Не смјех новце саме оправити 0109    до Стамбола, града бијелога. 0110    Ја се спремих, до Стамбола пођох — 0111    и спреми се до триста момака, 0112    па оћерах новце до Стамбола, 0113    предадох их мухур-сахибији 0114    и узех им сенет на све благо. 0115    Па како сам те новце предао, 0116    ондар одох Ћуприлић-везиру. 0117    Ту сам био седам, осам дана 0118    код Турчина Ћуприлић-везира. 0119    Па ја, синко, из Стамбола пођох. 0120    Кад сам био неђе на пол пута, 0121    у путу ми хабери стигнули: 0122    „О Турчине, Осјек Осман-беже! 0123    На Осијек удрили Маџари, 0124    вас су Осјек ватром попалили, 0125    поробили, свег га похарали, 0126    из Осјека робље одводили, 0127    тамам, беже, триста дјевојака 0128    и стотину младије невјеста, 0129    четиристо све ситне дјечице. 0130    И твоји су двори поробљени 0131    и још више ватром запаљени, 0132    и твоје је робље поробљено. 0133    Па мој сине, Силић Јусуф-ага! 0134    Имао сам двије кћери младе: 0135    једна Фата и несретна Злата, 0136    више нејмам од срца евлада, 0137    нит од мушка нит од женска, синко. 0138    Ево данас седам годиница 0139    како ми је робље поробљено, 0140    свуд сам дјецу с књигам претражио 0141    по држави маџарскога краља, 0142    па не могох нигдје разабрати, 0143    ђе су дјеца, у кому су граду, 0144    гдје ће моја дјеца останути. 0145    Видиш, синко, гдје сам остарио, 0146    остарио, мејдан оставио, 0147    умријећу, заборавит нећу, 0148    зато сузе роним од очију!” 0149    Па то рече силан Осман-беже, 0150    па погледа пољем осјечкијем, 0151    па је пољем чудо угледао, 0152    угледао момка на вранину, 0153    вас у срми и у суху злату, 0154    црни су га претиснули брци, 0155    пали брци до на пушке мале. 0156    Свијетле се токе кроз бркове 0157    баш ко мјесец кроз јелово грање. 0158    Притисле га крстате челенке, 0159    па му пала пера од челенки, 0160    златна пера на оба рамена. 0161    На рамен му копље костоломно. 0162    Све га беже гледа са пенџера, 0163    са пенџера окренуо главу, 0164    па слугама беже говораше: 0165    „Чујете л’ ме, моје вјерне слуге, 0166    ето пољем момка на вранину. 0167    А тако ми дина и имана, 0168    откако је Осјек постануо, 0169    није бољи јунак салазио, 0170    нит бољега коња дојахао. 0171    Ја га, бели, познати не могу. 0172    Чини ми се, на њег гледајући, 0173    да он није из наше Крајине. 0174    Чусте ли ме моје вјерне слуге! 0175    Хајд’, слетите доље пред капију, 0176    па ви момку на селам станите, 0177    прифатите момка и вранина, 0178    извед’те га мени у одају.” 0179    Слуге сашле пред демир-капију, 0180    па су момку стали на селаму. 0181    У то доба момак пред капију, 0182    како дође, божју помоћ викну, 0183    бога назва, одјаха вранина. 0184    Па бегове слуге пољетјеше 0185    да префате његова вранина. 0186    Не да момак вранца префатити, 0187    он уведе у авлију вранца, 0188    нит га вода, нит га кому даје, 0189    узбаци му дизгин на јабуку, 0190    удари му силе уз вилицу, 0191    сам се вранац по авлији вођа. 0192    Оде момак уз бијеле дворе, 0193    момак бегу у одају дође, 0194    како дође, божју помоћ викну. 0195    Осман-бег му љепше префатио. 0196    Момак бегу полетио руци, 0197    пољуби га у скут и у руку, 0198    измаче се па га стаде дворит. 0199    А вели му Осјек Осман-беже: 0200    „Јабанџија, оклен те имамо, 0201    отклен ли си, од кога си града, 0202    а кога ли двориш господара, 0203    како тебе по имену вичу? 0204    Срамотно је, мој синко, питати 0205    баш, мој синко, на конаку моме.” 0206    А вели му момак у одаји: 0207    „Поочиме, Осјек Осман-беже, 0208    а зар мене познати не можеш?” 0209    Кад то чуо Силић Јусуф-ага, 0210    па од земље на ноге скочио, 0211    од појаса сабљу повадио 0212    да погуби момка у одаји. 0213    Кад то видје Осјек Осман-беже, 0214    па бесједи Силић Јусуф-аги: 0215    „Сјед’, сестрићу, Силић Јусуф-ага, 0216    а ласно је посјећ мусафира, 0217    мој синко, на конаку своме.” 0218    Нако сједе Силић у одаји, 0219    оде беже момку говорити: 0220    „Право кажи од кога си града!” 0221    А вели му момак у одаји: 0222    „Причекај мало, Осман-беже, 0223    да ти нешто говорим сестрићу, 0224    твом сестрићу, Силић Јусуф-аги, 0225    а ја ћу се право казивати, 0226    оклен јесам, од кога сам града.” 0227    Па бесједи момак Јусуф-аги: 0228    „Знаш, Јусуфе, није било давно, 0229    кад ти јучер натјера зекана, 0230    наћера га пољем зеленијем, 0231    па ја бијах одјахо вранина, 0232    сио бијах у зелену траву, 0233    па код вранца пијах хладно пиво. 0234    Ти ме видје са зекана свога, 0235    па на мене наћера зеленка, 0236    ти потегну сабљу од појаса, 0237    да ти моју посијечеш главу. 0238    Ја се мало макох раменима, 0239    ти утече пољем на зекану. 0240    Што ми ондје не посјече главу? 0241    А ласно је резил учинити 0242    на конаку твојега дајиџе.” 0243    Па пред бега сједе на кољена, 0244    оде момак бегу говорити: 0245    „„Чујеш мене, силан Осман-беже! 0246    Кад ме питаш од кога сам града 0247    ја ћу теби право казивати. 0248    Кад ти, беже, јаде изјадујем, 0249    ондар моју посијеци главу, 0250    моју ћу ти крвцу опростити. 0251    Сад чујеш ли, силан Осман-беже, 0252    јеси л’ (знао) хумачкога бана 0253    и код бана Павичевић Луку? 0254    Ја сам главом Павичевић Лука. 0255    Дворих бана двадесет година, 0256    па издворих добро одијело 0257    и добар сам силах набавио, 0258    и добру сам начинио кулу, 0259    искуповах луке и чифлуке. 0260    Па ја момак јесам за женидбе, 0261    па ја спремих себе и вранина 0262    те ја свога узјахах вранина 0263    да ја тражим за себе дјевојку. 0264    И ја прођох неколико града, 0265    ниђе не би за мене дјевојке. 0266    Па сам морској ади салазио 0267    до бијеле Ивковића куле: 0268    девет брата девет Ивковића, 0269    у њих сестру Анђелију кажу. 0270    Па кад кули Ивковића дођох, 0271    ту сам био три четири дана, 0272    и добро су мене дочекали. 0273    Ја сам у њих сестру запросио, 0274    запросих је и дадоше ми је; 0275    па јој дадох од злата прстена 0276    и уз прстен пет стотин дуката, 0277    па сам њима ваду одгодио, 0278    вада нам је читав мјесец дана, 0279    док се Хуму крвавоме вратим, 0280    док порежем рухо на дјевојку, 0281    док покупим киту и сватове. 0282    Чујеш мене, Осјек Осман-беже! 0283    Ја се Хуму крававоме вратих, 0284    господару, хумачкоме бану, 0285    стадох резат рухо на дјевојку, 0286    све хаљине порезах на дјевојку, 0287    ја покупих хиљаду сватова, 0288    и ја собом у сватове пођох. 0289    Кад смо били пољем хумачкијем, 0290    два сахата поља прегазисмо, 0291    а ја први иђем пред сватима 0292    на мојему широку вранину, 0293    па погледах пољем зеленијем, 0294    преко поља угледах Маџара, 0295    вас у црну, а на коњу врану; 0296    од вранца је начинио ђога, 0297    толико је коња угријао. 0298    Па да видиш црног Маџарина, 0299    до сватова доћера вранина, 0300    пред сватовим коња попријечи, 0301    па подвикну грлом са вранина: 0302    „Чусте ли ме, кићени сватови, 0303    ко је овдје Павичевић Лука?” 0304    Свати мене прстом казиваху. 0305    Он до мене доћера вранина, 0306    преклони се са вранина свога, 0307    па је мојој полетио руци. 0308    Не дадох му пољубити руку. 0309    Ту сам, беже, свате заставио, 0310    Маџар мени књигу опружио. 0311    Ја погледах књизи низ јазију; 0312    када видјех што ми књига пише, 0313    али књига бјеше Ивковића. 0314    Ивковићи мени говораху: 0315    „Копилане, Павичевић Лука, 0316    ето смо ти књигу оправили, 0317    не куп’ свате, нејђи по дјевојку, 0318    богами ти не дамо дјевојке!” 0319    Кад сам, беже, књигу проучио, 0320    одох мислит на коњу вранину, 0321    што ћу сада од живота свога. 0322    Мислио сам, на једно смислио, 0323    нуто сада резилука мога, 0324    па ја вратих киту и сватове 0325    и дођосмо к Хумцу бијеломе. 0326    Растури се кита и сватови, 0327    сваки својој кући одлазио, 0328    а ја мога доћерах вранина 0329    у авлију мога господара, 0330    господара, хумачкога бана. 0331    Бан сјеђаше у својој одаји, 0332    на пенџер је наслонио главу, 0333    па гледаше мене и вранина. 0334    Ја одјахах коња у авлији, 0335    устурих му дизгин на јабуку, 0336    ударих му силе уз вилицу; 0337    сам се вранац по авлији вађа, 0338    а ја одох бану у одају, 0339    пољубих га у бијелу руку, 0340    измакох се, па га дворит стадох. 0341    Бане мене у одаји пита: 0342    „Кам ти, Лука, кићени сватови?” 0343    Бану кажем у шикли одаји, 0344    гдје је мени ситна књига дошла 0345    ђе не даду лијепе дјевојке, 0346    само су ме резил учинили. 0347    Замолих се у одаји бану: 0348    Аман, бане, за синовље здравље, 0349    потражи ми резилука мога 0350    ја под тијем останути нећу. 0351    Он ми не хће резилука тражит, 0352    већ вољеде девет Ивковића, 0353    него мене, вјернога Луку. 0354    Ја се заклех у одаји бану: 0355    Богами те ни дворити нећу, 0356    већ ћу мога појахат вранина, 0357    одагнат га право до Осјека, 0358    право ићи силну Осман-бегу, 0359    па се, бане, хоћу потурчити, 0360    на те дићи сву бутум Крајину 0361    са Турчином Осјек Осман-бегом, 0362    тебе, бане, ухватити жива, 0363    дат ћу тебе силну Осман-бегу. 0364    Кад сам тако говорио бану, 0365    па завика бане са пенџера: 0366    „О Маџари што сте пред капијом, 0367    ви ухват’те Лукина вранина, 0368    а чекајте Луку на авлији, 0369    па уби’те Луку из пушака.” 0370    Чујеш мене, силан Осман-беже, 0371    побојах се вранцу на авлији, 0372    да мојега не ухвате вранца. 0373    Да се нисам вранцу побојао, 0374    ја сам мого посијећи бана. 0375    Већ полећех низ бијеле дворе, 0376    хитро сађох вранцу на авлију, 0377    али мога опколили вранца. 0378    Ја потегох сабљу од појаса, 0379    око вранца расћерах Маџаре, 0380    па мојега узјахах вранина. 0381    На ме, беже, пушке запуцаше. 0382    На капију наћерах вранина. 0383    Док изађох, беже, из капије, 0384    четири му смакох капетана 0385    и шеснаест посјекох му слуга. 0386    Великом сам плацом наћерао, 0387    беже драги, мојега вранина. 0388    Пушка пуца са сваког пенџера 0389    на ме, беже, и вранина мога. 0390    Па ја мога наћерах вранина 0391    испред женских бановије врата, 0392    ал’ бијаху врата отворена. 0393    Тамам, беже, до капије дођох, 0394    доклен нешто за вратима писну: 0395    „Богом брате, Павичевић Лука, 0396    застав’ мало под собом вранина.” 0397    Ја сам, беже, за бога хајао, 0398    ја сам мога вранца уставио, 0399    па погледах са вранина мога, 0400    па угледах, беже, на авлији 0401    обадвије твоје миле кћерке: 0402    јадну Фату и са њоме Злату. 0403    Оне су ме богом побратиле: 0404    „Богом брате, Павичевић Лука! 0405    Ако по чем на Крајину пођеш, 0406    хајде право до Осјека сађи 0407    нашем баби, Осјек Осман-бегу. 0408    Ти ћеш селам баби понијети: 0409    што нас не би кадер избавити, 0410    јал’ за благо јали за јунаштво. 0411    Ал’ је бабо остарио вома, 0412    ал’ је продо луке и чифлуке, 0413    па се бабо зуђурт учинио, 0414    ал’ је бабо свијет мијенио, 0415    али не зна у коме смо граду?” 0416    Чујеш мене, силан Осман-беже, 0417    по томе те поочимом вичем.”” 0418    Када беже зачу лакрдију, 0419    љуто писну у својој одаји, 0420    па Осман-бег на ноге скочио, 0421    љуби Луку међу очи црне, 0422    узе Луку за бијелу руку, 0423    посади га себи уз кољено, 0424    па он вели Павичевић Луки: 0425    „Мој посинче, Павичевић Лука, 0426    сад шта ћемо од живота свога?” 0427    „Добро, вели, беже, акобогда. 0428    Ти си везир на седам везира, 0429    пиши књиге по бутум Крајини, 0430    па ти скупи силовиту војску, 0431    па ћеш књигу Босни отправити, 0432    спреми књигу травничком везиру, 0433    нека купи од Босне Бошњаке, 0434    па ћеш једну књигу начинити, 0435    спреми књигу на Херцеговину, 0436    на Турчина бега Љубовића, 0437    нек покупи Херцеговце љуте, 0438    нек Љубовић до Осјека дође.” 0439    Кад то чуо Осјек Осман-беже, 0440    па бесједи Павичевић Луки: 0441    „Мој посинче, Павичевић Лука, 0442    ја бих ласно војску покупио 0443    ал’ се бојим од тебе невјере, 0444    да ми, Лука, хилу не урадиш.” 0445    Оде Лука бегу говорити: 0446    „Нећу, беже, вјеру ти задајем. 0447    Ако бог да и мени поможе, 0448    хиле теби учинити нећу. 0449    Кад ти скупиш силовиту војску, 0450    па ти буди војски сераскере, 0451    ја ћу бити калауз пред војском.” 0452    Кад то зачу Осјек Осман-беже, 0453    па он сједе, ситне књиге пише, 0454    спрема књиге по бутум Крајини: 0455    Једну књигу до Травника спреми 0456    на Турчина травничког везира, 0457    да му купи од Босне војнике. 0458    Пише књигу на Херцеговину, 0459    на Турчина бега Љубовића, 0460    да му купи Херцеговце младе. 0461    Да бијаше књигу начинио, 0462    оправи је на Херцеговину. 0463    Пошто беже књиге растурио, 0464    а вели му Павичевић Лука: 0465    „Поочиме, Осјек Осман-беже! 0466    Да бијаше књигу начинио, 0467    па је спреми на дно од Крајине 0468    на кољено попу Вукадину, 0469    нека диже рају из Крајине — 0470    тамам раје дванаест хиљада.” 0471    Послуша га Осјек Осман-беже, 0472    па он сједе, ситну књигу пише: 0473    „Чујеш мене, попе Вукадине, 0474    ето теби књиге шаровите, 0475    да ми купиш по Крајини рају — 0476    тамам војске дванаест хиљада.” 0477    Пошто беже књигу начинио, 0478    оправи је попу Вукадину. 0479    Тако стаде један мјесец дана. 0480    Једно јутро беже уранио 0481    и са бегом Павичевић Лука. 0482    Сламају се брда и долине, 0483    ал’ се купе Крајишници млади 0484    под Осијеке на поље зелено. 0485    Кад то видје Осјек Осман-беже, 0486    па завика слугу Ибрахима: 0487    „Ибрахиме, моја вјерна слуго, 0488    хајде доље на ћуприју стани, 0489    не дај овам војски прелазити, 0490    нек се купе с ону страну воде.” 0491    А вели му слуга Ибрахиме: 0492    „Хоћу л’, беже, пушћит поглаваре?” 0493    „Немој овам пушћат поглавара, 0494    нит пропушћај ага нит бегова.” 0495    Па Ибрахим оде на ћуприју, 0496    ал’ је пољем војска нагрнула, 0497    пред војском су аге и бегови, 0498    на ћуприју коње наћераше. 0499    А вели им слуга Ибрахиме: 0500    „Чујете л’ ме, аге и бегови, 0501    селам вам је Осјек Осман-беже, 0502    на ћуприји пролазења нејма.” 0503    Кад то чуше аге и бегови, 0504    одмах натраг коње повратише, 0505    па на пољу коње разјахаше. 0506    На ћуприји стали бајрактари, 0507    спремиле их аге и бегови 0508    да не даду нитком пролазити. 0509    Све се купи силовита војска, 0510    па се скупља седамнаест дана. 0511    Кад погледа Осјек Осман-беже, 0512    ал’ по пољу војска претиснута, 0513    све бајраци кано и облаци, 0514    бојна копља како гора црна. 0515    Док пукоше пушке низ планину, 0516    али везир од Будима дође 0517    и с везиром силовита војска: 0518    мало много, шеснаест хиљада. 0519    Састали се турски поглавари 0520    под Осијек на поље зелено; 0521    доклен хабер у ордију дође: 0522    „Ето иђе од Босне ордија, 0523    прекјучер су на Мухаћу били.” 0524    Мало вријеме али дуго није, 0525    од Босне се помолила војска, 0526    а пред војском везир од Травника. 0527    Везир паде на поље зелено, 0528    везиру се чадор разапео. 0529    Ту је војска ноћцу заноћила. 0530    Кад ујутро сунце огријало, 0531    јарко сунце лице помолило, 0532    док рекоше: „Ето Љубовића!” 0533    Кад се беже пољем помолио, 0534    господа га стаде сејрити. 0535    А какав је беже Љубовићу! 0536    Вас у срми и у чисту злату. 0537    За њим иде стотину момака 0538    на атима и на парипима, 0539    све су слуге бега Љубовића. 0540    Беже води дванаест једека, 0541    а за бегом Херцеговци млади — 0542    тамам војске четири хиљаде. 0543    И он сађе у поље осјечко, 0544    па на пољу војску заставише. 0545    Оде беже међу Крајишнике, 0546    па он дође међу агаларе. 0547    Туди сједи Осјек Осман-беже, 0548    а до њега Лички Мустај-беже 0549    до њег сио беже Мехмед-беже 0550    од Сиска, града бијелога, 0551    он је десно око подвезао, 0552    јер деснијем оком не виђаше, 0553    згоднијега бега не имаде. 0554    До њег сио Чолак Мехмед-ага, 0555    до њег сио удбински диздаре, 0556    до њег сио, Осман-ага Дедо 0557    од Каниже, града бијелога; 0558    до њег сједи Глумац Осман-ага 0559    од Стијене, града царевога; 0560    до њег сједи Куна Хасан-ага 0561    од Отоке, цареве паланке; 0562    до њег сједи Бегзадић Алија 0563    из Растоке, цареве паланке; 0564    до њег сједи Танковић Османе 0565    од Крупе, царевога града; 0566    до њег сједи Новљанин Алија 0567    од Новина града бијелога; 0568    до њег сио Влахинић Алија 0569    од Подвјеста града бијелога; 0570    до њег сјеле до двије Хрњице: 0571    сердар Мујо са братом Халилом; 0572    до њих сио Пећки Хасан-ага 0573    од Пећи, града царевога; 0574    до њег сједи од Орахца Тале. 0575    Виш њих сио будимски везире. 0576    Беже дође, турски селам викну, 0577    испред бега на ноге скочише, 0578    Љубовићу мјеста начинише 0579    уз кољено травничког везира. 0580    Кад Љубовић угледа везира 0581    од Будима града бијелога, 0582    нимало му мило не бијаше, 0583    ал’ му друга бити не могаше. 0584    Ту су Турци заноћили били. 0585    А да видиш будимског везира, 0586    јесте везир књигу начинио, 0587    па кријући књигу оправио 0588    на кољено хумачкоме бану, 0589    да он купи силовиту војску, 0590    јер ће на њег Турци ударити. 0591    Кад ујутро јутра дочекаше, 0592    па се крену силовита војска, 0593    па одоше пољем зеленијем, 0594    па сретоше попа Вукадина, 0595    ал’ је попе одоцнио вома. 0596    А вели му Осјек Осман-беже: 0597    „Што си, попе, тако одоцнио, 0598    одоцнио војску сакупљајућ? 0599    Колико си војске покупио?” 0600    „Беже драги, дванаест хиљада.” 0601    Па се попе са Турцима врати, 0602    па је војска поље прегазила, 0603    Шест је дана војска путовала, 0604    доклен паде војска на раскршће, 0605    јер су туде многе распутнице. 0606    Тадај Лука устави вранина: 0607    „Чујеш мене, Осјек Осман-беже, 0608    ваља овдје војске оставити, 0609    мало војске дванаест хиљада 0610    да путове чува од Каура.” 0611    А вели му Осјек Осман-беже: 0612    „Кога ћемо овдје оставити?” 0613    „Ти ћеш овдје попа оставити, 0614    па измјешај Влаха и Турака.” 0615    Измјешаше Влаха и Турака, 0616    ту су они попа оставили, 0617    остав’ше му дванаест топова. 0618    Па одтален војска пролазила. 0619    Изашли су на дугу пољану, 0620    она држи четири сахата. 0621    Туди Лука застави вранина, 0622    па говори Осјек Осман-бегу: 0623    „Поочиме, Осјек Осман-беже, 0624    ко ће овде остат на пољани 0625    да пољану од Каура чува? 0626    Ваља доста оставити војске 0627    беже драги, тридесет хиљада, 0628    нитко неће остат на пољани, 0629    јер је није ласно учувати.” 0630    Оставише бега Љубовића. 0631    Беже оста за невољу љуту. 0632    Отлен прође Осјек Осман-беже. 0633    А да видиш бега Љубовића, 0634    око војске страже растурио, 0635    а на војску вику учинио: 0636    „Чујете л’ ме, моја браћо драга! 0637    Ваља копат тврде метеризе.” 0638    Па копају тврде метеризе: 0639    Љубовић се добро утврдио, 0640    јер се вома боји од везира 0641    из Будима града бијелога, 0642    да му каку хилу не уради. 0643    А да видиш Осјек Осман-бега, 0644    према Хумцу каурскому дође, 0645    према Хумцу војску заставио. 0646    Ту је беже конак учинио, 0647    а ујутро добро подранио, 0648    изашао из чадора свога, 0649    па под Хумац беже угледао 0650    силну војску хумачкога бана: 0651    црна шавка кано мрка чавка 0652    бојно копље кано гора црна. 0653    На три мјеста војску угледао, 0654    војске много, кара јој нејма. 0655    Кад је беже војску угледао, 0656    па дозива Павичевић Луку: 0657    „Мој посинче, Павичевић Лука, 0658    види војске хумачкога бана!” 0659    „Видим добро, Осјек Осман-беже.” 0660    Па вели му беже лакрдију: 0661    „Откуд њему онолика војска?” 0662    „Јак(а) му је, беже, државина. 0663    А море бит, беже Осман-беже, 0664    да му је нетко имдат оправио, 0665    а безбели нетко од дувела.” 0666    Опет Лука бегу бесједаше: 0667    „А шта си се, беже, препаднуо? 0668    Сам ће Лука ондје ударити.” 0669    Ту су тамну ноћцу заноћили. 0670    Па да видиш будимског везира, 0671    па он бану ситну књигу пише: 0672    „Чујеш, бане, богом побратиме, 0673    остао је попе на раскршћу, 0674    с њиме војске дванаест хиљада, 0675    па ћеш своју војску оправити, 0676    нек ударе попу на раскршћу, 0677    нек попову сву разбију војску, 0678    нек му отму убојне топове. 0679    На пољани змија је остала, 0680    љута змија — беже Љубовићу, 0681    с њиме војске дванаест хиљада. 0682    Нек ударе на бегову војску! 0683    Ако бог да те бега разбију, 0684    за ову војску ласно ћемо амо. 0685    Што је војске са мном из Будима, 0686    ја ћу војску завест у планину, 0687    мојој војски побит се не дадем.” 0688    Кад је везир књигу начинио, 0689    па кријући књигу оправио, 0690    кад је бану књига допанула, 0691    бан погледа књизи низ јазију. 0692    Кад видио што му књига каже, 0693    бану књига вома мила била, 0694    па он скупи своје капетане, 0695    па им бане вели лакрдију: 0696    „Како акшам падне на ледину, 0697    спремите се дванест капетана 0698    и узмите регулану војску, 0699    тамам војске четрест хиљада, 0700    преко брда заведите војску, 0701    право хајте с војском на раскршће, 0702    наћи ћете попа на раскршћу, 0703    на попову ударите војску. 0704    Кад попову војску разбијете, 0705    нећете л’ ми попа ухватити, 0706    и попове отмите топове, 0707    па отален проведите војску, 0708    па је свед’те на дугу пољану, 0709    па удрите бегу Љубовићу. 0710    Ако бог да и срећа донесе, 0711    те бегову разбијете војску, 0712    честите ћу васке оставити.” 0713    Кад то чуло дванест капетана, 0714    када акшам паде на ледину, 0715    капетани војску одвојише, 0716    тамам војске четрест хиљада. 0717    Преко брда војску заведоше, 0718    па сведоше војску на раскршће. 0719    До сабаха бјеху два сахата, 0720    на попову војску ударише. 0721    Не може се попе одржати 0722    ни цијела четири сахата. 0723    Сва попова војска изгинула, 0724    отеше му велике топове, 0725    побјеже им попе из Крајине, 0726    па побјеже у бегову војску. 0727    Пита њега беже Љубовићу: 0728    „Чујеш мене, попе Вукадине, 0729    дај ми казуј што је тамо било!” 0730    „Не питај ме, драги господаре, 0731    сва је моја војска изгинула.” 0732    Ту су они данак заданили, 0733    акшам црни паде на ледину. 0734    Тамам бјеше уочи четвртка, 0735    ноћи прошла два сахата бјеху, 0736    капетани на пољану сашли, 0737    ударише бегу Љубовићу. 0738    Беже њихке ватром дочекаше, 0739    сви по једну пушку истурише, 0740    халакнуше, бога споменуше, 0741    па за сабље одмах префатише, 0742    па се двије војске ударише. 0743    Колико се слатко ударише, 0744    све је једно другог префатило, 0745    прифатило за грла бијела. 0746    Стоји звека оштрије сабаља, 0747    полијећу главе од јунака, 0748    по пољани леши претиснули, 0749    стоји јека љута рањеника, 0750    стоји писка рањеније коња, 0751    пролијећу коњи без јунака, 0752    а јунаци без добрије коња. 0753    Тако стаја тамам до сабаха. 0754    Када свану и огрија сунце, 0755    беже разби дванест капетана 0756    и три хин је жива ухватио. 0757    Побјеже му девет капетана, 0758    побјегоше хумачкоме граду. 0759    Ту осташе попови топови 0760    и њихових двадест и четири. 0761    Беже пита до три капетана: 0762    „Ко вам каза за попову војску?” 0763    А веле му до три капетана: 0764    „Казо бану везир од Будима. 0765    Везир бану књигу начинио 0766    и писо му за обије војске.” 0767    Ну да видиш бега Љубовића, 0768    са пољане покренуо војску, 0769    бег пољану саму оставио. 0770    Ето бега покрај Хумца града, 0771    беже дође Осјек Осман-бегу, 0772    право оде бегу под чадуре. 0773    Он на скупу господу налази, 0774    међу њима будимски везире. 0775    Када беже угледа везира, 0776    па извади сабљу маџаркињу, 0777    па с везира посијече главу. 0778    Господа се томе зачудила, 0779    па говоре бегу Љубовићу: 0780    „Што уради, ако бога знадеш? 0781    Што посјече будимског везира? 0782    Ко ће цару џеваб учинити?” 0783    А вели им беже Љубовићу: 0784    „За све, цару, ја ћу џевабити.” 0785    У ријечи у којој бијаху, 0786    док пукоше банови топови. 0787    Ко удари на банову војску? 0788    Удри први Павичевић Лука, 0789    а за њиме љути Крајишници. 0790    Кад то чуо беже Љубовићу, 0791    с једне стране и он ударио, 0792    с друге стране бег Мустај-бег Лички, 0793    с треће стране Сисак Мехмед-беже 0794    од Сиеска града бијелога, 0795    са четврте силан Осман-беже, 0796    с пете стране Влахинић Алија. 0797    Грми, пуца, крв се пролијева, 0798    кавга била два бијела дана, 0799    па банову сву разбише војску. 0800    И бане је изгубио главу, 0801    посјече га Павичевић Лука. 0802    Па на Хумац ударише Турци, 0803    пред војском је Павичевић Лука. 0804    Са града хин ватра дочекала, 0805    тамам бјеше ићиндија доба. 0806    Тадај Лука града префатио 0807    и у град је уводио Турке. 0808    Ето Луке к банову двору, 0809    а срете га банова госпоја, 0810    Луку срете на авлинским вратим. 0811    У то доба Осјек Осман-беже. 0812    Лука нађе двије кћерке миле, 0813    једну Фату и са ш њоме Злату, 0814    па их даде Осјек Осман-бегу: 0815    „Нај ти, беже, двије кћери драге.” 0816    Па се моли Павичевић Лука: 0817    „Поочиме, Осјек Осман-беже, 0818    молим те се баш ко оцу своме, 0819    да ми дадеш неколико друга, 0820    да ми дадеш са Кладуше Мују, 0821    и, још више, Мујова Халила, 0822    да ми бега Љубовића дадеш, 0823    да ја кули Ивковића сађем, 0824    да ја тражим својег резилука.” 0825    Бег му даде Муја и Халила 0826    и даде му бега Љубовића 0827    и триста му даде коњеника. 0828    Отлен од(е) Павичевић Лука, 0829    Лука иђе пољем хумачкијем, 0830    хумачко су поље прегазили, 0831    угледаше кулу Ивковића. 0832    Нако Лука устави вранина, 0833    па дружини својој бесједаше: 0834    „Да ми овдје мрака пречекамо.” 0835    Па су туде мрака пречекали, 0836    па отале коње појахаше, 0837    па пођоше кули Ивковића. 0838    Кад су дошли до бијеле куле, 0839    пред авлијом коње одјахаше, 0840    ал’ авлинска отворена врата. 0841    Па погледа Павичевић Лука: 0842    вађају се коњи Ивковића, 0843    из боја су они избјежали. 0844    Сједе браћа у својој одаји, 0845    они сједе, пију хладно пиво, 0846    пију пиво и одмарају се. 0847    Уљегоше у авлију Турци 0848    и пред њима Павичевић Лука, 0849    Лука стаде на дно мердевина: 0850    „Чусте ли ме, моја браћо драга, 0851    сад ја одох уз бијелу кулу. 0852    Кад изађем горе у одају, 0853    ту ћу наћи девет Ивковића, 0854    ја ћу с њима затурити кавгу. 0855    Ако да бог и срећа нанесе, 0856    те ми стану бјежат из одаје, 0857    ви чекајте доље на авлији, 0858    не пушћите ниједнога жива.” 0859    Оде Лука уз бијелу кулу. 0860    Када Лука у одају уђе, 0861    док је дошо, кавгу затурио: 0862    једни бјеже низа мердевине, 0863    једне Лука по одаји сјече, 0864    све изгибе д(е)вет Ивковића. 0865    И њихову кулу поробише 0866    и узеше дилбер Анђелију, 0867    дадоше је Павичевић Луки. 0868    Отален се натраг повратише, 0869    па су сишли хумачкоме граду, 0870    туди нашли Осјек Осман-бега. 0871    Ту су били три недјеље дана. 0872    Из Хумца се бег Осман-бег врати 0873    и одведе двије миле кћерке, 0874    Лука води сестру Ивковића. 0875    Па су дошли осјечкоме граду. 0876    Шенлук чини Осјек Осман-бцже, 0877    шенлук чини три недјеље дана. 0878    Потурчи се Павичевић Лука 0879    и потурчи дилбер Анђелију. 0880    Па су Луки име предјевали, 0881    па га бегом Хасан-бегом вичу. 0882    Све се аге редом порезаше, 0883    Хасан-бегу кулу начинише, 0884    прострше је дибом и кадифом. 0885    И земље му аге поклонише, 0886    саставио стотину чифлука, 0887    бег Љубовић хиљаду дуката, 0888    бег Мустај-бег пет стотин оваца, 0889    бег Мехмед-бег Сиеска града, 0890    двадест му је крава оправио — 0891    и вома га пазе Крајишници, 0892    вома мио Осјек Осман-бегу.